Александар Пановски, овдашњи

a, бе, це, де авиони

alexpanovski | 28 Октобар, 2013 10:15

Ја се у политику ич не разумем, у авијацију и тенис још мање, али сам од једног безобразног чуо да је авион полетео и да је авион слетео, те да је у међувремену, упркос злонамерницима који су увек спремни да се радују неуспеху једног авиона, и летео. Безобразни је приметио и да је у аероплану могао бити, иако није, следећи распоред седења: Одмах у првом реду је могао бити министар за ваздухоплове и друга саобраћајна средства. Пошто је пут дугачак, а он није имао шта друго да ради, у интими првог реда записивао је следеће речи у свој министарски дневник, који ће кад-тад објавити као мемоаре: "Што јес, јес... код нас воз за 32 сата пређе раздаљину која се негде прелази за 6 сати, аутобуси се не користе за саобраћај већ за његово блокирање, а један мост са предприступним саобраћајницама се гради као Вавилонска кула, али можда је баш зато или упркос томе авионски саобраћај једина опција. У ту сврху, иако не стижем да и ја пронађем своју естрадну уметницу да ми буде дружбеница и подршка у неимарским дугим ноћима, недавно сам формирао још једно аеродромско јавно предузеће. За име ћу предложити "Тарабића писта" или "Fence runway" пошто је енглески званични језик у ваздухопловству, с обзиром да се у околини Кремне још увек није родио нити један бивши римски цар, нити је неки познати проналазач боравио најмање 30 сати, што су законски услови да би нечије име заблистало на згради неког аеродрома. Читајући му преко рамена ова дневничка размишљања само се десним полусмешком могао кисело насмешити један копач канала, иначе в.д. министра у једном другом министарству: "Видећу ја ваше авионе кад треба да се повуче мало већи терет од Пекинга до Варварина" за себе ће он. "Али, ко не плати на Сталаћу, платиће на Владичином Хану, или како ја то волим сликовито да кажем - ко се последњи смеје најкраће ће путовати дереглијом на море кроз две Мораве, тридесет већих и стотинак мањих преводница, па поред оног вира где Јовано, Јованке бели платно (одбелила је и она своје) и правац до Солуна три сомуна". Пошто седи поред њега другар му из авиона је могао неизбежно слушати ове личне опсервације, па се мислити у себи: "Видиш, можда овај и није толико луд, колико изгледа? Можда ту могу да упослим овај живаљ што неће да ради, што је неодговоран према себи и мени овако мудром, што примају плату за џабе на терет пореских обвезника (обвезника који ни сами нису свесни колико сам ја тога свестан, али ајде сад), а не знају ни просто проширену личну карту у најобичнијем ексел формату да ми доставе са подацима из винске карте ресторана у којем су 12. фебруара 2010. године између 12 и 14 часова директор и председник синдиката претпоследњи пут били на ручку са саветником председника општине за инвестиције, а о томе коју је кравату тај тада носио да их и не питаш? Можда ће то бити решење за тих тричавих тридесет до тристатридесет хиљада згубидана који по мом рачуну (зависно од методологије) морају да буду каширани на улицу да би осталима свануло? Пребацићу их овом до мене, нека копају то тамо, ако ископају и ја ћу бити заслужан, а ако се подаве по моравским брзацима одговараће овај урокљиви, ко га шљиви, ионако ми се превише осећа на народ. Само претходно морам са овим воштаним преко пута мене да променим неки закон, како би газде (ах, домаће газде, тај најздравији део овог друштва према којем осећам чудну страст која преплављује сво моје биће) могле да се ослободе радничког баласта. Уверавају ме да је све ОК, али моји прорачуни говоре другачије па им не верујем. Ни њему не верујем, ни себи не верујем да им не верујем." Воштана фигура која седи преко пута не мисли и не говори ништа. Фигуре иначе имају склоност ка томе да раде, говоре и мисле ништа. Намештеници из одржавања је пре сваке седнице Владе унесу, а онда је после седнице изнесу. Тако се обезбеђује кворум. Тако су је могли унети и сада у авион. Од ове фигуре се очекују велика дела у будућој заштити права пензионера, запослених у јавном сектору и осталих угњетених маса које пију крв том најефикаснијем и најделотворнијем друштвеном слоју - српским газдама. До фигуре испочетка нико није хтео да седне, па су ту сместили једну госпођицу-госпођу што користи јак парфем. То једино фигури не смета. Она често цокће, врти главом и уздише незадовољно, нарочито ако се неко пожали на лет. Настоји да чује о чему се то гласно расправља на репу авиона, каква се то питања постављају, она зна одговоре, диже два прста, не може да верује да је наставник не примећује, па она је најбољи ђак у одељењу, уредна јој је кецеља, има све петице, редовно пише домаћи, учествује у свим секцијама, осим у хорском певању одакле су је избацили јер је стално надпевавала цео хор па су је усмерили на драмску секцију која више одговара њеном карактеру, посебно жанр монодрама на текстове других писаца. Ох, зашто је не види, зашто је не позове, она би му тако била од користи. На самом крају авиона, што би се рекло на репу догађаја, неколицина кибицује партију шаха и гласно коментарише. Један шахиста (одавде се не види да ли игра белим или црним фигурама) мало-мало па подигне браду и успиње се на прсте да изгледа виши него што јесте док стоји поред другог који је погнуте главе, као на иконама, и тај са прстима ради нешто друго. Око њих читава гомила мува зумзара у људском обличју. Можда могу да се чују и страни језици. Добацују им, могли би и саветовати: "Не скакачем, појешће ти ловца на д4! Улети му сицилијанком па нек се пуши! Ако макне топа почисти му те пешаке ко чума децу." Двојац их слабо слуша, вуку своје потезе, они ионако играју да им прође време. У трупу авиона моглаје бити неколицина слепих путника, истиха се гуркају око најмекшег места међу пртљагом. Један од њих са сетним очима упртим негде у даљине далеке прошлости проговара: „А јесам ли вам причао да сам и ја некад возио баш овакав авион?“. „Ћути и не проговарај више!“ шиште остали на њега: „Јел хоћеш да нас открију и избаце? Тај авион је приземљен принудно јер му је понестало горива, ако си заборавио“. Ово говоре сви осим једног, мало му је већа глава јер је суви геније, који упорно покушава да калаузом отвори врата од простора за путнике. Калауз се час ломи, а час врти као да откључава врата, али онда испадне да иде у празно. На аеродрому је могло остати неколико незадовољника који нису ни ушли: „У бринцибу нам се није ни ишло на тај лет. Да бар лети бреко србских светиња, ба да им се боклонимо, него више заноси у лево. Наша обција је ботбуно другачија и ми одбијамо да будемо део тог бута у бробаст.“ За то време авион се могао уздизати, уздизати и нестати на небу.