Александар Пановски, овдашњи

a, бе, це, де авиони

alexpanovski | 28 Октобар, 2013 10:15

Ја се у политику ич не разумем, у авијацију и тенис још мање, али сам од једног безобразног чуо да је авион полетео и да је авион слетео, те да је у међувремену, упркос злонамерницима који су увек спремни да се радују неуспеху једног авиона, и летео. Безобразни је приметио и да је у аероплану могао бити, иако није, следећи распоред седења: Одмах у првом реду је могао бити министар за ваздухоплове и друга саобраћајна средства. Пошто је пут дугачак, а он није имао шта друго да ради, у интими првог реда записивао је следеће речи у свој министарски дневник, који ће кад-тад објавити као мемоаре: "Што јес, јес... код нас воз за 32 сата пређе раздаљину која се негде прелази за 6 сати, аутобуси се не користе за саобраћај већ за његово блокирање, а један мост са предприступним саобраћајницама се гради као Вавилонска кула, али можда је баш зато или упркос томе авионски саобраћај једина опција. У ту сврху, иако не стижем да и ја пронађем своју естрадну уметницу да ми буде дружбеница и подршка у неимарским дугим ноћима, недавно сам формирао још једно аеродромско јавно предузеће. За име ћу предложити "Тарабића писта" или "Fence runway" пошто је енглески званични језик у ваздухопловству, с обзиром да се у околини Кремне још увек није родио нити један бивши римски цар, нити је неки познати проналазач боравио најмање 30 сати, што су законски услови да би нечије име заблистало на згради неког аеродрома. Читајући му преко рамена ова дневничка размишљања само се десним полусмешком могао кисело насмешити један копач канала, иначе в.д. министра у једном другом министарству: "Видећу ја ваше авионе кад треба да се повуче мало већи терет од Пекинга до Варварина" за себе ће он. "Али, ко не плати на Сталаћу, платиће на Владичином Хану, или како ја то волим сликовито да кажем - ко се последњи смеје најкраће ће путовати дереглијом на море кроз две Мораве, тридесет већих и стотинак мањих преводница, па поред оног вира где Јовано, Јованке бели платно (одбелила је и она своје) и правац до Солуна три сомуна". Пошто седи поред њега другар му из авиона је могао неизбежно слушати ове личне опсервације, па се мислити у себи: "Видиш, можда овај и није толико луд, колико изгледа? Можда ту могу да упослим овај живаљ што неће да ради, што је неодговоран према себи и мени овако мудром, што примају плату за џабе на терет пореских обвезника (обвезника који ни сами нису свесни колико сам ја тога свестан, али ајде сад), а не знају ни просто проширену личну карту у најобичнијем ексел формату да ми доставе са подацима из винске карте ресторана у којем су 12. фебруара 2010. године између 12 и 14 часова директор и председник синдиката претпоследњи пут били на ручку са саветником председника општине за инвестиције, а о томе коју је кравату тај тада носио да их и не питаш? Можда ће то бити решење за тих тричавих тридесет до тристатридесет хиљада згубидана који по мом рачуну (зависно од методологије) морају да буду каширани на улицу да би осталима свануло? Пребацићу их овом до мене, нека копају то тамо, ако ископају и ја ћу бити заслужан, а ако се подаве по моравским брзацима одговараће овај урокљиви, ко га шљиви, ионако ми се превише осећа на народ. Само претходно морам са овим воштаним преко пута мене да променим неки закон, како би газде (ах, домаће газде, тај најздравији део овог друштва према којем осећам чудну страст која преплављује сво моје биће) могле да се ослободе радничког баласта. Уверавају ме да је све ОК, али моји прорачуни говоре другачије па им не верујем. Ни њему не верујем, ни себи не верујем да им не верујем." Воштана фигура која седи преко пута не мисли и не говори ништа. Фигуре иначе имају склоност ка томе да раде, говоре и мисле ништа. Намештеници из одржавања је пре сваке седнице Владе унесу, а онда је после седнице изнесу. Тако се обезбеђује кворум. Тако су је могли унети и сада у авион. Од ове фигуре се очекују велика дела у будућој заштити права пензионера, запослених у јавном сектору и осталих угњетених маса које пију крв том најефикаснијем и најделотворнијем друштвеном слоју - српским газдама. До фигуре испочетка нико није хтео да седне, па су ту сместили једну госпођицу-госпођу што користи јак парфем. То једино фигури не смета. Она често цокће, врти главом и уздише незадовољно, нарочито ако се неко пожали на лет. Настоји да чује о чему се то гласно расправља на репу авиона, каква се то питања постављају, она зна одговоре, диже два прста, не може да верује да је наставник не примећује, па она је најбољи ђак у одељењу, уредна јој је кецеља, има све петице, редовно пише домаћи, учествује у свим секцијама, осим у хорском певању одакле су је избацили јер је стално надпевавала цео хор па су је усмерили на драмску секцију која више одговара њеном карактеру, посебно жанр монодрама на текстове других писаца. Ох, зашто је не види, зашто је не позове, она би му тако била од користи. На самом крају авиона, што би се рекло на репу догађаја, неколицина кибицује партију шаха и гласно коментарише. Један шахиста (одавде се не види да ли игра белим или црним фигурама) мало-мало па подигне браду и успиње се на прсте да изгледа виши него што јесте док стоји поред другог који је погнуте главе, као на иконама, и тај са прстима ради нешто друго. Око њих читава гомила мува зумзара у људском обличју. Можда могу да се чују и страни језици. Добацују им, могли би и саветовати: "Не скакачем, појешће ти ловца на д4! Улети му сицилијанком па нек се пуши! Ако макне топа почисти му те пешаке ко чума децу." Двојац их слабо слуша, вуку своје потезе, они ионако играју да им прође време. У трупу авиона моглаје бити неколицина слепих путника, истиха се гуркају око најмекшег места међу пртљагом. Један од њих са сетним очима упртим негде у даљине далеке прошлости проговара: „А јесам ли вам причао да сам и ја некад возио баш овакав авион?“. „Ћути и не проговарај више!“ шиште остали на њега: „Јел хоћеш да нас открију и избаце? Тај авион је приземљен принудно јер му је понестало горива, ако си заборавио“. Ово говоре сви осим једног, мало му је већа глава јер је суви геније, који упорно покушава да калаузом отвори врата од простора за путнике. Калауз се час ломи, а час врти као да откључава врата, али онда испадне да иде у празно. На аеродрому је могло остати неколико незадовољника који нису ни ушли: „У бринцибу нам се није ни ишло на тај лет. Да бар лети бреко србских светиња, ба да им се боклонимо, него више заноси у лево. Наша обција је ботбуно другачија и ми одбијамо да будемо део тог бута у бробаст.“ За то време авион се могао уздизати, уздизати и нестати на небу.

КАКО СЕ ОСЛОБОДИТИ ОБАВЕЗЕ СЛУЖЕЊА САВЕТНИЧКОГ РОКА

alexpanovski | 23 Октобар, 2013 13:50

Дневна соба, телевизор, рачунар, мини бар... Пре подне. Мушкарац, средњих година. У радно време је код куће због нешто јачег кашља и хроничне килавости. Деца у школи, жена на послу. Уколико вам се тако свиђа још увек је у гаћама. Мисао му се креће између прелиставања преподневне телевизије, трчкарања по youtube и вотке с ледом, све у исто време. Ова сцена није обавезна, читалац може себи да представи кога и како год и где хоће. 
  • Телефон: звррр, звррр (дидаскалија: може и тилу-дилу или лули-лули, Моцартова симфонија или како се већ у данашње време оглашавају телефони, мобилни или фиксни, наравно бежични).
  • Човек: (диже слушалицу, намешта грло на најкркљавије) Хало?
  • Глас: (озбиљан, тих, успорен) Хало. Да ли сам добио стан тог и тог?
  • Човек: Да. Изволте. (мисли: добио сам бесплатно летовање у Доминикани, само треба да уплатим пут и претходно одслушам неко идотско предавање са женом, купим неалергичне јастуке и комплет ножева? Сад ћу да им...)
  • Глас: Молим вас, требало би да разговарам са господином тим и тим.
  • Човек: Ја сам.
  • Глас: Одлично. Овде онај из Владе, господине. (кад год изговара реч господине Глас успорава и на крају утиша)
  • Човек: (збуњено и мало уплашено, од овог момента се претвара у Грађанина) Изволте.
  • Глас: Вас је врло тешко пронаћи, господине, иако нам обично ништа такво није тешко.  Нисам вас нашао на послу, иако сте тамо требали да будете у ово време јер нисте били ни код лекара ни у школи ваше деце, а нисте ни одвезли жену на посао, па сам вас позвао код куће. Како сте, господине?
  • Грађанин: (мало му непријатно, због овога је боље да је у гаћама) Ево, добро сам.
  • Глас: Никако да нам се јавите, господине.
  • Грађанин: М...молим?
  • Глас: Шаљемо вам позиве већ неколико пута и сви нам се враћају, као да сте у земљу пропали, а ми то не знамо, иако би смо морали знати.
  • Грађанин: Па.. ево, ту сам. О чему се ради.
  • Глас: (шеретски) А, па знате ви већ о чему се ради, господине. Већ два месеца како је на вас дошао ред, а ви никако да нам се јавите. Да нас ви те не избегавате, господине?
  • Грађанин: Не, никако, де би ја... Него не знам, не сећам се, о чему је заправо реч. Шта сам требао...Коме да се јавим?
  • Глас: Па нама, Влади, господине. На вас је ред.
  • Грађанин: Какав ред, за шта?
  • Глас: Па да дођете у Владу и обављате послове саветника, господине. На вас је дошао ред, сви други су већ били, господине.
  • Грађанин: А то... па зар већ?
  • Глас: Јесте, јесте... Ето прошао је цео круг по Вашој згради и комшилуку, сви су одрадили свој део, па је сад дошао и ред на Вас, господине. Треба сви понешто да учинимо за нашу земљу, а не да питамо стално шта земља може да учини за нас док седимо беспослени у кући, је ли тако, господине, па још у гаћама. (ево због чега треба да је у гаћама, јер кад Глас тврди да зна да је неко у гаћама, онда је тај у гаћама, мада читаоцу ипак остављамо на вољу да можда и поред информација којима Глас располаже Човека, који је у међувремену постао Грађанин, може слободно и демократски да замисли и да није у гаћама, сваком на вољу, па није ово ваљда диктатура)
  • Грађанин: Па јесте...
  • Глас: Не би сте ваљда помислили да ми треба да помислимо да ви мислите да не би требало тако да буде, господине?
  • Грађанин: Ма какви...
  • Глас: (мало оштрије) Или можда не подржавате ову нашу борбу против корупције и организованог криминала, господине?
  • Грађанин: Коју?
  • Глас: Ову последњу.
  • Грађанин: А то никако, где би ја, па не би ја против борбе против корупције, а не би ни против ове борбе против тог другог, против организованог криминала.
  • Глас: Онда сте сигурно против мера, против којих смо и ми јер су оштре и тешке, али ми нисмо криви за њих и зато морамо да их реализујемо што пре, иако још нисмо почели да их реализујемо, али ћемо их реализовати.
  • Грађанин: Далеко било. Мере подржавам невиђено, што се каже на на бланко. Знам да су тешке иако их не знам и да ћете да их реализујете што пре иако их још нисте реализовали. Него, знате, имао сам неке обавезе и нешто сам планирао па сам се напрего, ето никако се нема времена, једноставно се нема времена, ако ми верујете.
  • Глас: Знамо, знамо да ништа не постижете на време, врло нам је добро познат ваш случај, господине. Али, то није због ваших обавеза, већ због ваше системске неорганизованости. Могао бих вам дати пар савета о томе или ако желите могу вам препоручити неке ауторе да их проучите мало. Ево, реците о чему се ради, зашто нећете да будете саветник у Влади.
  • Грађанин: Па није да нећу...
  • Глас: Добро, ево не можете да будете саветник у Влади. О чему се ради?
  • Грађанин: Па знате, ето деца кренула ушколу, још се нисмо ни од годишњег опоравили, а већ оно свеске, прибор, бесплатни уџбеници. (Грађанин овде мало успорава, јер размишља: да ли је бесплатне уџбенике обезбедила Влада или Град или беше заједно, да ли смем то да поменем, знам да је Влада обезбедила малу матуру, уффф) Па сад запели и за ексурзију и ту треба нешто пара, па треба нешто набавити од зимске одеће, а и зимница није баш била јефтина, рата ми стиже сваки месец... Тако да ми сад то саветовање у Влади много отежава ствари, ако ме разумете?
  • Глас: Да, да... Али, знате, и други су све то имали и други се муче, шта ви мислите, имате плату од 60.000 и мало вам? Да ли ви знате само колико ја, на пример, нисам спавао због оних који имају и један једини динар мање од вас, какве сам све ноћне море имао, кога сам и шта све сањао? Радим по двадесет сати дневно да би нас извукао из кризе у коју нас нисам увукао, већ су то успешно радили неки други, господине. Ви једноставно морате да дођете да будете саветник у Влади.
  • Грађанин: Али молим Вас, дајте ми само мало времена да се стабилизујем, неки грејс период ако може? Ево ја ћу после да одрадим два пута.
  • Глас: Не. Кад би тако кренули онда би сви тако: не могу данас, молим вас сутра. Не сме бити изузетака. Не сме се радити ни по бабу ни по стричевима, односно мора се радити, схватате шта сам казао да не нагађам већ.
  • Грађанин: (мало храбрије) Па није баш да нема изузетака. Како комшија одоздо? Био један дан и Ви га пустили. Немојте сад нема изузетака.
  • Глас: Јесте, комшија је био један дан саветник у Влади, али га ми нисмо пустили после тога већ је он отишао да буде у управи једног од наша два највећа фудбалска клуба, да мало и тамо помогне, јел знате у каквим су дуговима, а држава не може више да баца новац на њих, има ваљда и других клубова у које може да га баца, мислим на новац не на комшију. Он сад неће да изађе из управе, али то је већ наш проблем који ћемо решити у понедељак, за десетак дана.
  • Грађанин: Добро, ајде, нека буде да је тако. А комшиница из зграде преко пута није није ни била, већ је одмах првим ербасом путовала за Абу Даби и то цео комшилук зна, ако нисте знали.
  • Глас: Знали смо, знали. И знали смо и да цео комшилук зна. Све ми знамо, господине, не брините. У вези комшинице нисмо могли ништа, захтев наших пријатеља и браће из Емирата је био такав и ми смо донели ту одлуку да она не буде саветница у Влади већ да преузме одговорност у у првом ербасу на првом лету за Абу Даби у нашој првој авиокомпанији са називом Србија и препознатљивим логом, такође првим такве врсте у региону, а и шире иако не приказује економског тигра у квантном скоку, мислим на лого.
  • Грађанин: Добро, разумем и то. Али разумите и ви мене. Да је бар та функција плаћена, макар колико и она Ваша потрошачка корпа, ја бих се прихватио посла са огромним самопрегнућем. Притрпели би тај мандат, у маркету би узимали само оне корпе на којима пише "Владина потрошачка корпа" и било би све у реду. Али овако, за џабе, једноставно не могу да прихватим у овом тренутку.
  • Глас: Али, господине, како за џабе? Није то за џабе. Па не радимо ми ваљда овде даноноћно за џабе, него да померамо ствари, да премештамо, да усправимо Србију, нама не треба награда, већ да сутра неко каже да је неко хтео нешто да уради.
  • Грађанин: Па добро нисам ја мислио за џабе у смислу: Џаба сте кречили. Него за џабе у смислу бесплатно. Знате ја не могу да радим бесплатно, ни због своје породице, а ни због принципа. Па мене тата и мама нису школовали толике године и одрицали се, да би ја сад прихватао тако да радим бесплатно. Ако Вам треба окречићу неку канцеларију у Влади или ћу ићи да копам онај канал бесплатно, али да саветујем, да радим бесплатно оно за шта сам се школовао, то једноставно мислим да није прихватљиво и није у реду.
  • Глас: Разумем ваш став, али ако ме питате да ли мислим да ли је у реду да један Доминик или један Франко могу да раде бесплатно или како ви злонамерно подмећете: за џабе, а да Ви који немате такав рејтинг и којима ми заправо чинимо услугу тиме што вас ангажујемо да бесплатно саветујете у Влади, онда ја кажем да не мислим. 
  • Грађанин: (овде се поново враћа у пређашње стање и постаје Човек) Ааа, али то је друго, па што то раније нисте рекли?
  • Глас: Шта друго?
  • Човек: Па друго је. Њих двојица воле Србију.
  • Глас: Па јесте, воле је, то је и био разлог што смо их ангажовали.
  • Човек: Наравно и треба да их ангажујете кад је толико воле. Али то се на мене не односи. Ја је не волим.
  • Глас: Како?
  • Човек: Па ето тако не волим је, шта да се ради, десило се.
  • Глас: То није по мојим подацима које су ми обезбедиле службе. Како рекосте да се зовете, јесте ви тај и тај.
  • Човек: Јесам.
  • Глас: И живите тамо и тамо.
  • Човек: (већ озарен) Не, него овде и овде. Ви сте нешто погрешили.
  • Глас: Јао извините молим вас, ја све време мислим да имам међународну везу. Знате јурим једног вашег имењака, али из дијаспоре, не могу да га саватам већ месецима. Знамо да је човек стручњак за саветовање, знамо да воли Србију, али нема га нигде. А ови што су дошли од тамо и тамо и радили негде и негде јер су завршили нешто и нешто ми кажу да је одличан.
  • Човек: Не сумњам. Сви они што живе и раде тамо и тамо су супер, још ако воле Србију одма их ватајте и доводите овде, јер они једини оће да раде за џабе.
  • Глас: Па јесте, зато их и доводимо. Него знате, међу нама, лакше је са онима што нису наши него са овима што јесу. Ови што јесу неће баш за џабе, кажу довољно је њима и 40.000 динара месечно. Цврц! Па што ми земљаче не кажеш, довољно ми је ништа динара месечно, па да ти одмах дам пуну подршку?
  • Човек: Ма наравно. Али тако вам је то, јесте стручњак, али је ипак наш. Увек је наш мањи стручњак од њиховог. Него ватајте ви тог вашег, не дајте да побегне. И да знате могли би сте то ви да уведете ко некад ЈНА: јеси пунолетан брајко, јесам, јел си стручњак, јесам, јел волиш Србију, волим, е па брајко ево ти позив, сутра у Владу да се јавиш до 24.00 да одрадиш саветнички рок. Да се одужиш Србији, кад је већ толико волиш.
  • Глас: Ех, кад би тако било, где би нам био крај. Орлићи би постали тигрићи (лажно се смеје).
  • Човек: Него шта (и он се лажно смеје).
  • Глас: Дође ми да вас узмем за саветника, али разумем, не волите Србију.
  • Човек: Тако је.
  • Глас: Жао ми је, не испуњавате све услове. Ништа, опростите што сам узурпирао ваше време. До виђења.
  • Човек: Молим. Збогом.
  • Телфон: Тит! (чује се звук гашења слушачице)  

Честитамо!

alexpanovski | 23 Октобар, 2013 13:31

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb